Nataša Počela sam da se bavim sportom sa 9 godina. Prvi sport koji me je zainteresovao je bila gimnastika.
U moju školu došao je nastavnik gimnastike. Sva deca su poželela da treniraju. Nastavnik je imao dobar pristup prema deci i gimnastika je postala popularna u školi. Na trenizima je prisustvovalo mnogo dece. U toj školskoj sali deca su kroz igru, razne vežbe, bila srećna pa čak i ja.
S obzirom da nas je bilo mnogo, nastavnik nije mogao svima da posveti pažnju. Za tih sat vremena svako dete je moglo da uradi 2 do 3 vežbe. Iakao sam mnogo volela ovaj sport, napustila sam ga jer sam shvatila da ne mogu da napredujem i da pokažem svoje sportske mogućnosti.
Sva deca,tako i ja volela sam fizičko. Često sam trčala kros i uvek sam se vraćala sa nekom medaljom. Moja ljubav prema sportu bila je sve veća i veća.
Na jednom od časova fizičkog igrali smo igru „Između dve vatre“. Posle završenog časa, prišao mi je jedan nastavnik . Predložio mi je da dođem da treniram rukomet kod njega. Rekao mi je da sam posebna i da imam smisla za taj sport. U prvom momentu ništa ga nisam razumela. Ja posebna? Do tada mi niko nije rekao da sam posebna. Dugo sam se lomila ,razmišljala da li da krenem u nešto što me nije ni interesovalo. Volela sam da trčim. To me je ispunjavalo, ali rukomet ne. Ipak odlučujem da probam.
Na mom prvom treningu upoznajem druge devojčice koje već odavno treniraju. Bila sam najmlađa. Nastavnik objašnjava ,zadaje neke igrice, koriguje nas. Meni je sve to interesantno , ali još uvek se ne pronalazim. Bila sam najmlađa, stidljiva, nesnađena, jednostavno izgubljena. Nastavnik i druge devojčice su me bodrile, havlile, pomagale u svakoj vežbi . Svi su želeli da se oslobodim tog straha nesigurnosti. Na kraju mog prvog treninga dobijam saznanje zašto sam posebna. Posebna sam jer sam levoruka. Tada nisam znala zašto je to bitno. Tako su počeli moji prvi koraci ka sportu.
